Da biste zakazali susret sa prijateljima, danas morate da napišete barem četiri mejla, deset poruka i „četujete“ preko Fejsbuka. Onda će vam možda i uspeti da dogovorite susret sa bliskom vam prijateljskom osobom. Možda!
Svima nam se dogodilo da smo morali da otkažemo zakazano viđanje sa prijateljima, ali isto tako nam se često događa da nam prijatelji po ko zna koji put otkazuju davno zakazani susret.
Da li ste se zapitali zašto danas više nije moguće „ispoštovati“ ni jedan zakazani termin? Ovom temom su se pozabavili nemački mediji, poput lista „Zidojče cajtung“.
18:53 Ja ipak neću moći u subotu, imam probleme sa pisanjem nekog teksta. Kakva je situacija kod tebe sledeće nedelje?
18:54 Utorak može. Ili četvrtak, ali to ću znati tek u sredu.
18:55 Dakle u utorak. Ali, čujemo se još jednom, ok?
18:57 Zovem te u ponedeljak. Pozdrav.
Može u utorak. A utorak je četvrti put da pokušavamo da se vidimo, dva puta je ona otkazala, jednom ja. Tri pokušaja su kod nas prosek, posle toga se uozbiljimo. Osim ako se ne desi nešto veoma bitno, što nas i ovog puta sprečava da se sastanemo. Pri tom puno vremena provodimo zajedno: tri do četiri mejla za zakazivanje prvog termina (“Moramo obavezno uskoro da se vidimo”), jedan čet na Fejsbuku (“Da li ostaje dogovor za danas?), osam do deset sms-poruka, da bismo još jednom, do dva puta, pomerili zakazano vreme. U međuvremenu nismo razgovarali, to čuvamo za trenutak kada se budemo videli. Ako se budemo videli!
Mladi se ne obaziru na to što se privatni dogovori danas retko kad poštuju, a starije to izluđuje. Neodgovorno! Neobazrivo! Do nedavno je dogovoreno vreme bilo gotovo neosporivo, kao da je uklesano u kamen. Danas, u najboljem slučaju, neobavezujući dogovor, često pomeranje termina, otkazivanje neposredno pre dogovorenog vremena. Videću! Javljam ti se! 'Ajde da se čujemo! Nepristojno? Ne! Nepristojno bi bilo da se ne javimo uopšte. A potpuno nepristojno bi bilo da smo nedostupni ako neko hoće da nam otkaže dogovor.
16:43 Izvini, juče nisam stigla da ti se javim. Ali večeras se viđamo u 8 u kafiću?
16:54 Važi. Mada… može da se desi da ću malo da kasnim. Je l´ to ok?
„Tehnologije virtuelnog sveta nam omogućavaju da se osećamo neobavezno“, kaže psiholog Gabriele Rici. Mobilni telefoni, laptopovi, blekberi-telefoni ubrzavaju komunikaciju, proizvode novi tip ponašanja, nove manire – i nov kukavičluk. Lakše je otkazati bez direktnog suočavanja sa razočaranjem ili ljutnjom dotične osobe.
Možda. Neobavezna obaveznost
Gabriele Rici u svojoj knjizi „Možda. Neobavezna obaveznost“ objašnjava da je sve veća nepouzdanost simptom jednog vremena u kojem se sve vrti oko „emotivnog zadovoljavanja potrebe“. Konstantno se čini psihološko kršenje ugovora, dogovori se ne poštuju – u pitanju je jedan neobavezujući svet pun oportunista koji do kraja drže sve mogućnosti otvorene, pun ego-manijaka koji se obaziru samo na svoje raspoloženje.
Dakle, celu stvar možemo da posmatramo na taj način – što po automatizmu i činimo kada nam neko opet otkaže sastanak. U toj novoj društvenoj igri se svi osećaju kao gubitnici, na način na koji to činimo u vreme gužve u prodavnici, kada uvek mislimo da je baš naš red najsporiji. Ali da li je to tačno? Ne, kaže sociolog Kerstin Jirgens:
„Ranije je objektivno bilo lakše da dvoje ljudi dogovore privatno druženje, jer su svi u isto vreme imali slobodno vreme. Taj kolektivni završetak radnog dana više ne postoji. Živimo u društvu nepouzdanih radnih okolnosti, kada ljudi rade poslove sa pola radnog vremena, u tri smene, u projektnim fazama, noću ili vikendom.“
Pronalaženje zajedničkog termina zavisi od bezbroj okolnosti i veoma liči na komplikovanu matematiku, jer pored svih obaveza postoje i stvari koje su nepredvidive, poput bolesne bebisiterke ili hitnog posla, i one urušavaju čitavu kalkulaciju. Živimo u nekoj vrsti promene vremena, kaže Karl Hajnc Gajsler iz Nemačkog društva za kulturu vremena. Tačnost i mogućnost planiranja, stubovi starog industrijskog društva sa određenim radnim vremenom i satnicama, izgubile su se usled novih potreba novog komunikativnog društva da se sve radi istovremeno i paralelno što, pak, omogućava spontane i fleksibilne reakcije.
18:55 Da li je ok ako i Niki pođe sa nama? Sa njom sam (kao) nešto dogovarala, a to sam skroz zaboravila.
19:01 Ma, nije problem!
Koji je rezultat te promene vremena? Svako je svoj vlastiti menadžer koji svoje dogovore stalno iznova sortira po Ajzenhauer-principu. Ko je trenutno bitan? Ko je hitan? Ko je hitan i bitan? Oni od kojih nešto želimo – posao, savet ili prosto samo ljubav – imaju prednost, a za sve ostale važi neka čudna jednačina koja se sastoji od: nisam ga dugo video (često sam otkazao) i tako ću biti u njegovoj blizini / ume da bude simpatično sa njim
U trenutku kada zakazujemo neki susret, mi u glavi već računamo na svakojake aspekte u odnosu na tu osobu koji, naravno, utiču na verovatnoću održavanja dogovora. Jedan primer: D. uvek otkazuje u poslednjem trenutku, tako da već mogu da se dogovorim sa A. Ona doduše, još čeka poziv od R. Na kraju se možda ni jedan dogovor neće „ispoštovati“, jer su se svi umorili od neprestanog žongliranja.
20:34 Još sam na sastanku, počnite bez mene.
20:36 Koliko ti još treba?
20:37 Ne znam. Sat vremena ili tako nešto.
20:39 Onda ćemo mi da pređemo već u Koks.
Sve nam je to poznato. Pa ipak nas svaki put iznova zaboli to odgađanje. U pitanju ja mala uvreda za ego: Nešto ili neko je bitniji od mene! Ipak, nonšalantno se pravimo da smo puni razumevanja: Glavno pravilo moderne komunikacije glasi: ne praviti frku od činjenice da dogovor ponovo nije uspeo. Nije bitno! Ali, eto, ipak jeste. Najpre dopuštamo da se to desi pet, deset puta, a onda više ne pokušavamo da ostvarimo bilo kakav dogovor.
21:46 Umorna sam. Idem da legnem, nemoj da se ljutiš, ok?
Jeste li gledali onaj crtani film u kojem jedan čovek telefonira u svojoj kancelariji, pa kaže: „Četvrtak mi ne odgovara. Šta mislite o nikad? Da li vam odgovora nikad?“ – „To mi super odgovara. Ali bolje da telefoniramo pre toga, važi?“
Autor: Željka Bašić / SZ
Odg. urednik: N. Jakovljević
objavljeno: maj, 2010.