Likovna umetnost i slepe osobe u Srbiji, taktilne izložbe

 

Uvodni deo

Pod slepoćom podrazumevamo potpuno odsustvo opažaja forme i svetla. Većina veruje da vidimo očima. Činjenica je, međutim, da je naš mozak taj koji „opaža“ ono što mislimo da vidimo. Veliki je broj slepih ljudi iz oblasti muzike, politike, nauke, umetnosti, sporta koji su promenili svet, a sve zato što nisu dopustili da im nedostatak opažaja spoljašnje svetlosti ugasi, ili priguši njihovo unutrašnje svetlo. Neki od njih su: Ray Charles, Claude Monet, Helen Keller, Andrea Bocelli...

U muzejima, možemo primetiti kako se ljudi koji imaju očuvanu sposobnost vida oduševljavaju nijansama boja kojima su umetnička dela predstavljena. Ali šta je sa slepim osobama? Treba li oni zbog svoje nesposobnosti da vide svet koji ih okružuje da ostanu uskraćeni za doživljaj umetnosti?

Haptički vid

Problematika doživljaja umetničkih dela kod slepih osoba

Sama činjenica da je osobama sa telesnim invaliditetom ili osobama sa oštećenjem sluha poboljšan pristup muzejima tako što su postavljene rampe ili omogućen prevod na znakovni jezik, slepima ne znači puno. Pošto su slepi ljudi uskraćeni za vizuelnu percepciju, ostaje im samo percepcija putem dodira. Prepoznavanje objekata putem čula dodira naziva se haptička percepcija. U muzejima je zabranjeno dodirivanje umetničkih dela odnosno haptičko gledanje. Sasvim je sigurno da ćete ako se samo približite nekom umetničkom delu ili skulpturi privući pažnju kustosa koji će vas zamoliti da se udaljite i da ne dodirujete umetnička dela. Ovakve zabrane su svakako opravdane, jer trebamo sačuvati umetnost i za generacije koje dolaze. Ali kako onda omogućiti slepim osobama da spoznaju likovnu umetnost?

Rešenje problema

Neki muzeji su kao rešenje ponudili audio vođenje kroz izložbe koji se ogleda u tome da slepe osobe vodi kustos koji koristi uređaj za snimanje i reprodukciju zvuka na kome su prethodno snimljeni podaci o autoru i slici koja se posmatra. Ovakve slike najčešće su predstavljene taktilno pomoću fusera, uređaja koji omogućava stvaranje uzdignutih (taktilnih, "nabubrenih") linijskih crteža na specijalnom papiru. Zahvaljujući različitim teksturama, na slikama su predstavljene konture i boje. Slike su predstavljene parcijalno i u celini, odnosno na par dijagrama predstavljeni su elementi slike, a onda je na poslednjem dijagramu sve sklopljeno u celinu. Ovakve izložbe su prvobitno organizovane u Sjedinjenim Američkim Državama, a u poslednje vreme imamo prilike da ih vidimo i u Srbiji.

Beograđani su  imali prilike da na taktilnoj izložbi skulptura u drvetu: „Dodir” Duška Šurlana koja se održavala u UK Parobrod dožive umetnost na jedan poseban način.

TAKTILNE IZLOŽBE

Taktilni deo postavke u okviru izložbe „Kolekcija Pavla Beljanskog: ponovo u Beogradu“ . Kustos Marija vodi Suzanu kroz taktilni deo postavke. Nedavno smo u okviru izložbe „Kolekcija Pavla Beljanskog: ponovo u Beogradu“ mogli videti taktilni deo postavke koji je bio namenjen osobama sa oštećenjem vida kako bi im se, u izvesnoj meri, pružila mogućnost direktnog susreta sa umetničkim delom. Taktilnim umetničkim delima imali su pristup i osobe bez oštećenja vida, gde su najčešće zažmurivši pokušali da dožive umetnost kao slepe osobe – putem dodira, bez učešća vizuelne percepcije.
U vreme izložbe koja je trajala skoro mesec i po dana, na 56. Beogradskom sajmu knjiga, na štandu Centra za razvoj inkluzivnog društva bio je izložen taktilni katalog „Dodirni i oseti“ namenjen slepim i slabovidim osobama. U ovom katalogu su na adekvatan način predstavljena tri umetnička dela iz kolekcije Pavla Beljanskog. Taktilni dijagrami su pripremljeni za slike Jefta Perića „Mrtva priroda“ (1939) i Jovana Bijelića „Devojka sa knjigom“ (1929); dodatna dva dijagrama su u korelaciji sa kopijom skulpture vajara Sretena Stojanovića „Nataša Bošković“ (1930).

Beograđani su od 1.12.2011. – 6.12.2011. imali prilike da na taktilnoj izložbi skulptura u drvetu: „Dodir” Duška Šurlana koja se održavala u UK Parobrod dožive umetnost na jedan poseban način.
Izložbu je posetio veliki broj slepih osoba, ali isto tako i onih koji vide.

Skulpture su rađene tako da naizgled odaju utisak običnog lakiranog komada drveta. Istina je da je autor na jako zanimljiv način pokušao da prikaže razne skulpture i njihove elemente, a da pri tome drvo ne izgubi svoju „dušu“. Autor se trudio da sve vreme bude sa posetiocima i objasni im šta određena skulptura znači. Zahvaljujući njegovom detaljnom opisu, posetioci mogli su da steknu jedan drugačiji pogled na drvo i njegovo mnoštvo nepravilnosti.

Još jedan događaj obeležio je prošlu godinu. To je taktilna izložba "Raška škola arhitekture" u Galeriji fresaka.
Izložbu su sačinjavale taktilne makete Bogorodičine crkve u Studenici, pirga Svetog Save iz Hilandara, manastira Žiče, Sopoćana, Dečana i manastira Gradac. Pored srednjevekovnih spomenika posetioci su imali mogućnost da, zahvaljujući čulu dodira, osete i upoznaju izuzetnu kamenu plastiku manastira Studenica. Svi izloženi eksponati bili su opremljeni legendama na Brajevom pismu, a izložba je bila upotpunjena katalogom štampanim krupnim slovima i Brajevim pismom, uz pomoć koga smo mogli sagledati specifičnosti spomenika Raške arhitekture.

Ovde smo svi mogli da sagledamo manastire u svoj njihovoj veličanstvenosti. Čak i oni koji nisu veliki vernici ne ostaju ravnodušni prema ovakvim tvorevinama. Makete su rađene tako da verno prikazuju svaki detalj manastira. Same slepe osobe ostaju zadivljene jer često ne mogu ni da zamisle da sve to tako izgleda u realnosti. Mnogi od nas koji imamo sposobnost vizuelne percepcije kada vidimo jednu takvu izložbu shvatimo da je sreća u sitnicama koje i ne primećujemo u svakodnevnom životu, a koje bi slepe osobe dale sve da mogu da vide i iskuse kao i mi koji vidimo.

Taktilna izložba

Zahvaljujući kome se organizuju taktilne izložbe?

Taktilne izložbe organizuju se uglavnom zahvaljujući raznim sponzorima koji ih potpomažu. Da bi se jedna izložba realizovala potrebno je puno volje i želje da se to na adekvatan način odradi, ali isto tako i velika svota novca. Uređaji koji omogućavaju izradu taktilnih crteža, natpisa, tiflo staze i ostali materijali zahvaljujući kojima slepe osobe spoznaju svet koji nas okružuje su jako skupi. Iz tog razloga se organizuje mali broj ovakvih izložbi.
Ipak, još jedan nepovoljan činilac malog broja taktilnih izložbi jeste i mala posećenost od strane slepe populacije. Slepe osobe se najčešće plaše nepoznatog, pa tako ne shvataju kako bi oni slike mogli da razumeju.

Zaključak

Haptička percepcija može pružiti vrlo precizne informacije o prostoru i tako osobama sa oštećenjem vida nadomestiti vizuelnu percepciju. Slepim osobama je potrebno približiti umetnost na način koji oni jedino mogu shvatiti, a to je haptičko posmatranje. Da bi imali više taktilnih izložbi neophodno je pre svega da se više materijalno ulaže u ovakve stvari. Smatram da je potrebno edukovati slepe osobe da im te izložbe mogu biti korisne i da oni ipak na taj način mogu da spoznaju likovnu umetnost.

Literatura:

Članak je deo seminarskog rada iz predmeta Veštine u specijalnoj edukaciji i rehabilitaciji, Likovno vaspitanje.

Autor: Ana Marković,

Mentor: Petar Đuza

Jun 2012.