Jedna bolnica u Buenos Airesu sprovela je studiju na 25 pacijenata, od kojih mnogi tvrde da je terapija unapredila njihovo opšte zdravstveno stanje, i poboljšala kvalitet života.
Parkinsonova bolest jedan je od najčešćih poremećaja u funkcionisanju nervnog sistema. To je progresivno nervno oboljenje koje prati drhtaj mišića, usporavanje motorike, delimična paraliza lica, slabost, kao i specifično držanje i način hoda. Parkinsonom je, kako se procenjuje, pogodjeno blizu 20% starih osoba na svetu, odnosno oko 25 miliona ljudi.
Studija je u izvršena u bolnici u okviru Medicinskog fakulteta Univerziteta u Buenos Airesu, jednog od najvećih i najuglednijih u Južnoj Americi. Centar za Parkinsonovu i druge neurološke bolesti nedavno je objavio rezultate studije sprovedene 2004. i 2005. kojom je obuhvaćena grupa od 25 pacijenata obolelih od Parkinsonove bolesti. Pacijenti su podvrgnuti terapiji koja je kombinovala časove joge i argentinskog tanga. Blizu polovine pacijenata ocenilo je da im se kvalitet života poboljšao posle tretmana. Relaksiranost koju pacijenti postignu pomoću joge pomaže im da spoznaju i prihvate sve teškoće svoje bolesti. Joga i tango pomažu pacijentima da razvijaju svest o svom izgledu, osećaj za ritam, izražajnost i glasovne sposobnosti.
Doktor Horhe Mikelis, specijalista za Parkinsonovu bolest, kaže da komplikovani ples primorava pacijente da čine «svesne pokrete» što pomaže njihovoj opštoj mobilnosti.
Kristina Peći, sociolog koji prevodi program «Kvalitet života» slaže se da tango pomaže pacijentima da bolje kontrolišu svoje telo.
«Tango razvija koordinaciju pokreta. Jedan od glavnih problema kod Parkinsona je držanje, okretanje, i slični pokreti. Učenje osnovnih koraka u tangu pomaže ljudima da steknu bolju kontrolu nad svojim telom.»
Kombinovane vežbe uz adekvatni lekarski tretman i nadzor rezultirali su poboljšanjem stanja pacijenata, navodi se u izveštaju. Doktor Mikelis dodaje da plesne grupe pomažu pacijentima da prevazidju osećanje da su «obeleženi» u društvu.
«Ljudi koji boluju od hroničnih bolesti kao što je Parkinsonova osećaju izvesnu društvenu stigmu, koja ih udaljava od ostatka društva. Zato je za njih veoma važno da budu deo grupe. A kada je reč o pitanju – «zašto tango, a ne samba?», zaista nisam siguran. Moguće zato što je tango tipično argentinski muzički i plesni žanr. Uz to napredak nije automatski, on je rezultat svesnog procesa. Kod pacijenata koji boluju od Parkinsona neki od automatskih pokreta su blokirani, i da bi ih odblokirali tražimo od njih da svesno čine te pokrete».
U toku časova praćeno je i raspoloženje pacijenata. Kada su učesnici u programu pitani da ocene atmosferu za vreme časova, velika većina je ukazala na visoki nivo drugarstva i solidarnosti koji se razvio medju njima. Oboleli od Parkinsona takodje su ponosni što igraju tango – ples koji je jedan od zaštitnih znakova Argentine.
«Volim sve vrste muzike, a tango je naša muzika, nešto po čemu smo, pored Maradone, poznati u svetu. Zato mi je drago što je tango deo ove terapije».
Pacijenti u svakom slučaju uvidjaju da put ka dužem i ispunjenijem životu može da bude i zabavan, ako po njemu idu – plesnim koracima.
objavljeno: avgust, 2006.